Idem

Moje su ulice popločane slutnjom,
vučem se njima i zavijam ko vuk,
život mi se sliva sa kišnicom mutnom,
a zamnom ostaje muk!

I odlazim sad,
tražim svoj raj,
jer ne želim da ona ubija me,
i kad svi me ostave,
kad završim sve ratove,
ja neću ostaviti tragove…

Moje su noći oblivene tugom,
lutam snovima ko ostavljen pas,
suze me zovu najboljim drugom,
bije me taj zao glas…

I odlazim sad,
tražim svoj raj,
jer ne želim da ona ubija me,
i kad svi me ostave,
kad završim sve ratove,
ja neću ostaviti tragove…

Sećanja razna naviru ka srcu,
boli što sam sam,
okrećem glavu ka nekom novom Suncu,
čekam neki novi dan.

I odlazim sad,
tražim svoj raj,
jer ne želim da ona ubija me,
i kad svi me ostave,
kad završim sve ratove,
ja neću ostaviti tragove…

Sve me podseća na tebe

Tvoja slika u rukama mojim
muči me i stvara misli neke preteške,
i osećam tupo kao da se bojim,
sve oko mene, sad oko tebe se okreće…

Ova soba, ovi zidovi,
sve me kune sećanjem na tebe,
i sve su dublji moji virovi,
sve bliže sam dnu, sve više venem.

Ne želim da čujem, a tebi svira muzika,
zar baš sve nosi tragove tvoje sene,
moja je jedino suza što sve oduzima,
što podseća na tebe gde god da krenem.

Ova soba, ovi zidovi,
sve me kune sećanjem na tebe,
i sve su dublji moji virovi,
sve bliže sam dnu, sve više venem.

Vidim te u svakom delu Sunčeva sjaja,
osećam tvoj miris što ne prija duši,
mislio sam nekad al sad znam da nije bajka,
da život je ono što meni se ruši…

Ova soba, ovi zidovi,
sve me kune sećanjem na tebe,
i sve su dublji moji virovi,
sve bliže sam dnu, sve više venem.

Oko mene

Gledam ljude u kolonama,
ne vidim nikog mog,
oseća se očaja dah,
valjda pomoć` će nam Bog…

Čekam tren za osvetu,
al bolan je to spas,
gledam žive u pomoru,
očekujem tvoj glas…

Odleteo bi i dalje sa tobom,
al ne verujem u to,
pričam sa pohlepom,
neka, to laska bar njoj.

I neka neko uzme me,
ovo blato nije moj dom,
neka prisvoji moje sve,
sve što htedoh pokloniti njoj…

Gledam ljude u kolonama,
ne vidim nikog mog,
oseća se očaja dah,
valjda pomoć` će nam Bog…

Naslovna strana

Ujutru kad sa jastuka podignem glavu
i shvatim da svoj si život drugima dala,
proklinjem ljude što žive za slavu,
i taj stub tvog čemera i srama.

I godine će proći sa tobom na prvoj strani,
a moje će suze sebe da plate u dogledno vreme,
al` bojim se tebe neće proći ti dani
i njihovog bola to što nosiš breme.

Videću te i čuti o tebi tu i tamo,
i možda će tad osmeh pasti mi sa lica,
al nikom neću reći da odavno se znamo,
da bila si moja najlepša devojčica…

Okrenuću tad glavu ka nekoj drugoj ženi,
što znala je da voli baš sve moje mane,
a ti uvenućeš na svojoj prvoj strani,
trajati samo dok mladost ne nestane.

Posle svega bićemo dva različita sveta,
tražićeš me samo da me vidiš,
a ja biću ona ista budala,
ista budala koje se stidiš…